Vaš omiljeni pisac - Večita potraga za književnim srodstvom i čarolija čitanja

Ko je vaš omiljeni pisac? Ovo jednostavno, a tako duboko pitanje često izmami osmeh, podstakne raspravu, pa čak i otkrije nešto sasvim neočekivano o sagovorniku. U svetu u kome se književni ukusi prepliću sa ličnim iskustvima, formativnim godinama i emocionalnim pejzažima, izbor omiljenog pisca gotovo je isto što i otkrivanje dela sopstvene duše. Bilo da se radi o velikanima poput Andrića, Dostojevskog, Selimovića ili savremenim majstorima pripovedanja, jedno je sigurno - čitanje je mnogo više od običnog hobija.

Kroz razgovore sa strastvenim čitaocima, primetno je da se tema vaš omiljeni pisac ne završava na pukom nabrajanju imena. Ona se grana u bezbroj podtema: od knjiga koje su ostavile najdublji utisak u pubertetu, preko borbe sa školskom lektirom, sve do intimnih ispovesti o književnim junacima u koje smo se zaljubljivali. Ovaj tekst je posvećen upravo toj raskošnoj lepezi čitalačkih navika i strasti koje nas povezuju sa pisanom rečju.

Omiljeni pisac - ogledalo čitalačke duše

Kada nekoga upitate vaš omiljeni pisac, retko ćete dobiti kratak odgovor. Obično sledi pauza, pažljivo vaganje, a zatim i priča o tome kako je taj autor ušao u život sagovornika. Za mnoge su to domaći klasici - Ivo Andrić, čija je moć oblikovanja složenih ljudskih sudbina neprevaziđena, ili Miloš Crnjanski, pesnik lirske proze i sumatraizma. Neko će pak reći da je to Meša Selimović, čiji unutrašnji monolozi i danas odjekuju u čitaocima. Drugi će se okrenuti svetskoj sceni: Dostojevski i njegovi psihološki portreti, Šekspir sa večnim istinama o ljudskoj prirodi, ili pak Tolkin, Kami, Hese, Orvel, Haksli.

Zanimljivo je da se na pitanje o omiljenom piscu često javlja potreba da se naglasi - "uvek Šekspir, uvek, uvek, uvek" - jer postoje autori čije delo prevazilazi trenutno raspoloženje i postaje konstanta. Sa druge strane, mnogi će kao odgovor ponuditi i pisce koje su otkrili van školskog programa, one čije su knjige pronašli u nekoj staroj biblioteci ili na preporuku dragog prijatelja.

Knjiga koja ostavlja trag - pubertet i prvi ozbiljni susreti

Gotovo da ne postoji čitalac koji nema knjigu koja je na njega ostavila najveći utisak u pubertetu. To su često naslovi koji dolaze u trenutku kada je osećajnost najizraženija. Za jedne je to bila potresna ispovest „Mi deca sa kolodvora Zoo“, nakon koje se danima nije moglo spavati; za druge „Mali princ“ koji otvara sasvim novu dimenziju ljubavi i odgovornosti. Neko će se setiti „Ane Karenjine“, a neko serijala koji je obeležio mladost - „Grička veštica“ na primer.

Upravo su to knjige koje nas teraju da maštamo, da pišemo, da stvaramo. Neki čitaoci priznaju da su ih dela poput „Božanstvene komedije“ naterala da po prvi put posegnu za perom. Složenost emocija koje takva štiva izazivaju u formativnim godinama često odredi čitav dalji čitalački put.

Lektira - ljubav ili muka?

Jedna od nezaobilaznih tema svakog književnog razgovora je i odnos prema školskoj lektiri. Osećanja su podeljena: ima onih koji su lektire gutali i pre nego što su došle na red, čitali ih unapred i doživljavali kao poslasticu; a ima i onih koji su ih doživljavali kao teret, jednostavno zato što je nametnuto obavezno čitanje gušilo radost.

Najčešće se pominju „Na Drini ćuprija“, „Ana Karenjina“, „Zločin i kazna“, „Seobe“. Dok su jedni u njima beskrajno uživali, drugi su ih mukom probijali. „Robinzon Kruso“ se često pominje kao omražena lektira iz osnovne škole, dok su „Proces“ i „Čekajući Godoa“ izazivali podeljene reakcije. Posebno mesto zauzima „Nečista krv“ Bore Stankovića - nekome remek delo, nekome mučenje. Ono što svi primećuju jeste da je vreme čitanja jednako važno kao i sama knjiga: dela koja su nas smorila u petnaestoj, često postaju omiljena u tridesetoj.

Kako biramo sledeće štivo?

Planiranje sledeće knjige za čitanje ritual je sam po sebi. Neki čitaoci već imaju dugačak spisak želja, dok drugi biraju intuitivno - po raspoloženju, godišnjem dobu, pa čak i po mirisu knjige. Lov na „Lovca na zmajeve“, čekanje na novo izdanje omiljenog pisca, ili poriv da se konačno uroni u „Braću Karamazove“ - sve su to male radosti koje ispunjavaju dane.

Način odabira knjige varira od osobe do osobe. Jedni se vode preporukama prijatelja čijem ukusu veruju; druge privuče sinopsis na poleđini; treći pak naslov prosuđuju po dizajnu korica. Ima i onih koji ne mare za spoljašnost, već otvore knjigu na nasumičnoj strani i pročitaju nekoliko redova - ako ih rečenica povede, knjiga je njihova. Lepota je u tome što ne postoji pogrešan način: svako je razvio sopstvenu strategiju biranja koja ga najpouzdanije vodi do dobrog štiva.

Razočaranje i očekivanja

Nema iskusnijeg čitaoca koji nije doživeo razočaranje knjigom. Često su to upravo naslovi koji su došli sa velikom reputacijom. „Sofijin svet“ je za mnoge bio najavljen kao filozofska poslastica, a pokazao se kao štivo koje su jedva dočekali da odlože. S druge strane, neko će reći da ga je „Ime ruže“ Umberta Eka namučilo do mere da je morao da predahne, ali mu se kasnije vratio sa divljenjem.

Važno je razumeti da razočaranje ne umanjuje književni kvalitet. Jednostavno, postoje knjige koje nam ne legnu u datom trenutku. Najiskusniji čitaoci kažu da su naučili da odustanu bez griže savesti - život je suviše kratak za knjige koje nas ne dotiču.

Čitalačka evidencija i broj pročitanih knjiga

Jedno od pitanja koje izaziva podeljena mišljenja jeste i vođenje evidencije o pročitanim knjigama. Postoje ljudi koji decenijama beleže svaku pročitanu knjigu, čuvaju posebne sveske, ispisuju citate i utiske. Takvi spiskovi broje stotine naslova i predstavljaju dragocenu vremensku kapsulu sećanja. Drugi pak smatraju da je broj nebitan - „ako knjiga nije vredna pamćenja, nije ni vredna beleženja“.

Godišnji prosek varira: neko pročita desetak knjiga, neko pedeset, a neko, ponet reading challenge izazovom, i više od stotinu. Ono što je zajedničko jeste da svako čita onoliko koliko mu dozvoljavaju obaveze, ali i želja da se svetu književnosti uvek iznova vraća.

Lična biblioteka ili pozajmljena knjiga?

Večito pitanje: da li knjigu želimo da posedujemo, osetimo njenu težinu, listamo je i vraćamo joj se, ili nam je dovoljno da je pročitamo i vratimo? Strastveni sakupljači uvek biraju sopstvenu biblioteku. Za njih je svaka knjiga mali svet zarobljen među koricama, predmet koji miriše, koji se može uzeti u ruke u bilo koje doba dana. Pored toga, tu su i oni koji vole miris starih, antikvarnih izdanja, knjiga koje su već živele nečiji život i sada dobijaju novi dom.

Biblioteke ipak imaju svoju čar. Odlazak među police, polusvetlost, tišina i taj osećaj lova na blago nezamenljivi su. Mnogi čitaoci kombinuju oba pristupa: knjige koje ih oduševe kupe za svoju kolekciju, dok ostale jednostavno vrate i nastave dalje. U svakom slučaju, čuvanje tuđih knjiga je svetinja - savijanje listova, takozvane magareće uši, smatra se nečim gotovo nezamislivim.

Književni junaci i zaljubljivanje u likove

Gotovo svako od nas je bar jednom figurativno pao na šarm nekog književnog lika. Gospodin Darsi iz „Gordosti i predrasude“ decenijama osvaja srca; Hitklif iz „Orkanskih visova“, mračan i strastven, za neke je oličenje zagonetnosti; Raskoljnikovova složenost, Ljevinova dobrota, ali i nesrećna Ana Karenjina - sve su to figure koje u nama bude snažne emocije.

Dešava se i da čitaoci u nekom liku prepoznaju sebe. Psihološki portreti poput Koste ili Sofke iz Bore Stankovića, Tatjane iz Onjegina, pa čak i Mersoa iz Kamijevog „Stranca“ mogu postati ogledalo u kome sagledavamo sopstvene vrline i slabosti. Takvo prepoznavanje je jedno od najintimnijih iskustava koje književnost nudi.

Lektira koja se pamti i ona koja se preskače

Iako je već bilo reči o lektiri, posebno mesto zauzima pitanje - da li postoji lektira koju niste uspeli da pročitate? Iskreni odgovori kreću se od „Lelejska gora“ do „Tihog Dona“. Mnogi su se mučili sa „Hazarskim rečnikom“, dok su „Proces“ i „Don Kihot“ za neke ostali večne nepremostive prepreke.

S druge strane, neke lektire su neočekivano oduševile. „Kad su cvetale tikve“, „Derviš i smrt“, „Stranac“, „Zločin i kazna“ - sve su to dela koja su iz obaveznog programa prešla u trajni deo čitalačkog identiteta. Školski sistem možda ume da zamori, ali ne može da uništi istinsku ljubav prema dobroj rečenici.

Sajam knjiga - praznik za sva čula

Sajam knjiga je za ljubitelje pisane reči ono što je detetu Nova godina. Gužva, šuštanje kesa, miris štamparske boje i beskonačni redovi polica - sve to stvara posebnu atmosferu. Neki dolaze sa preciznim spiskom, dok se drugi prepuštaju trenutku i kući odlaze sa dvadesetak novih naslova. Tradicija odlaska na sajam, samostalno ili sa dragim ljudima, postaje godišnji ritual koji se ne propušta.

Često se upravo na sajmu donesu impulsivne odluke - kupi se knjiga samo zato što je korica prelepa, ili zato što je neko u redu čekanja šapnuo preporuku. I koliko god da je teško naći mesto u pretrpanom autobusu posle celodnevnog obilaska, taj osećaj kada se vreća puna knjiga prospi po krevetu i polako razgleda - neprocenjiv je.

Klasici ili lagana literatura?

Pitanje „da li čitate klasike ili lakšu literaturu“ često izaziva potrebu za opravdanjem. Istina je da većina čitalaca kombinuje. Postoje dani kada se poseže za Dostojevskim, Andrićem, Selimovićem, vremenom kada je potrebna ozbiljna intelektualna gimnastika. A postoje i dani, posebno nakon iscrpljujućeg radnog vremena, kada je chick-lit ili neka napeta trilogija baš ono što treba.

Mnogi ističu da su im klasici doneli najdublje uvide, dok im je lagana literatura pomogla da sačuvaju zdrav razum. Nema manje vrednog čitanja - sve dok knjiga ispunjava svoju svrhu, bilo da je to uteha, beg, učenje ili čista zabava.

Omiljeni žanrovi i domaći pisci

Kada je reč o omiljenom književnom žanru, epska fantastika, istorijska fikcija i psihološki triler često zauzimaju vrh. Mnogi čitaoci posebno vole istorijske romane, one koji su poduprti činjenicama, a protkani fikcijom - dela koja nas prenose u davna vremena i bude radoznalost. Ne smeju se zaboraviti ni detektivski romani, naučna fantastika, kao i bezvremena ljubav prema bajkama i knjigama za decu, kojoj se odrasli rado vraćaju.

Što se tiče domaće književnosti van lektire, izbor je ogroman. Od „Petrijinog venca“ Dragoslava Mihailovića, preko „Sitničarnice kod srećne ruke“ Gorana Petrovića, do dela Mir Jam koja i danas imaju vernu publiku. Borislav Pekić, Milorad Pavić, Momo Kapor, Danilo Kiš - svi oni čine bogatu riznicu srpske književnosti kojoj se uvek iznova vraćamo.

Omiljeni dečji pisac - sećanje na prve korake

Kada se povede razgovor o omiljenom domaćem dečjem piscu, ime Branka Ćopića izbija kao neprikosnoveno. „Orlovi rano lete“, „Ježeva kućica“, „Magareće godine“ - to su knjige koje su nas učile prijateljstvu, hrabrosti i pravdi. Pored njega, Gradimir Stojković, Duško Radović, Ljubivoje Ršumović deo su odrastanja mnogih generacija.

Neko će se setiti i svoje prve prave knjige - „Hajdi“, „Crni lepotan“, „Bela Griva“. Te priče iz detinjstva oblikovale su nas kao čitaoce i često su razlog što knjigu i danas doživljavamo kao najvernijeg prijatelja.

Omiljeni domaći pesnik i stihovi koji traju

Poezija ima posebno mesto. Iako neko kaže da je ne voli, skoro svako ima omiljenog domaćeg pesnika. Mika Antić sa svojim plavim čuperkom i beskrajno toplim stihovima osvaja sve generacije. Desanka Maksimović je glas nežnosti, Aleksa Šantić večiti Mostarac čije pesme opijaju, a Jovan Dučić donosi otmenu ljubavnu liriku. Za neke je to Branko Miljković, za druge Vasko Popa ili Milan Rakić.

„Oči beskonačne tvoje oči, mlada ženo…“ - takvi stihovi postaju deo nas, nešto što nosimo zauvek.

Knjiga u originalu, audio knjige i bookmarkeri

Savremeni čitaoci sve češće posežu za knjigama na stranim jezicima, najviše na engleskom. Čitanje u originalu pomaže u usavršavanju jezika, ali i pruža autentičan doživljaj stila. Audio knjige su podelile mišljenja - jedni ih obožavaju u automobilu i pred spavanje, dok ih drugi odbijaju jer „to nije to“; ipak, priznaje se da su sjajne za opuštanje i uspavljivanje.

A kada je o bookmarkerima reč, tu strasti dolaze do izražaja. Postoje kolekcije magnetnih, drvenih, kartonskih obeleživača, sakupljanih godinama sa putovanja i sajmova. I mada je svako parce papira bolje od magarećih ušiju, pravi ljubitelji znaju - lep bookmarker izmami osmeh svaki put kad se knjiga otvori.

Najlepša ljubavna priča i književni alter ego

Nemoguće je govoriti o književnosti bez osvrta na najlepše ljubavne priče. Za jedne su to „Orkanski visovi“, divlji i destruktivni odnos Ketrin i Hitklifa; za druge „Gordost i predrasude“, gde Lizina duhovitost osvaja Darsija; za treće „Prohujalo s vihorom“ ili „Paviljon žena“. Svaka od tih priča na svoj način pokazuje snagu i krhkost ljudskog srca.

Književni alter ego je još jedna intimna tema. Ponekad je to pisac čiji senzibilitet delimo, ponekad lik u čijoj se koži osećamo kao kod kuće. Neko će reći - „ja sam Mali princ“; neko će se pronaći u fra Petru iz „Proklete avlije“. To su one tihe spoznaje koje nas podsećaju zašto je književnost tako moćna.

Pitanja koja ostaju - i jedno novo za kraj

Na kraju ovog dugog putovanja kroz čitalačke navike, jedno od najčešćih pitanja je i „koliko knjiga nosite na odmor?“ Odgovor je obično - previše, ali opet premalo. Na more se nosi po pet, šest naslova; na duža putovanja pun kofer. A kada se vratimo, često shvatimo da smo pročitali tek deo planiranog, ali smo zato dobili nešto mnogo vrednije - nove svetove, nove junake i novu perspektivu.

Šta je zapravo vaš omiljeni pisac? To je onaj autor čije reči pronalazite na svojoj koži, čije misli izgovarate kao svoje, i čije knjige zauzimaju počasno mesto na polici - bilo da je to stara antikvarna knjiga sa požutelim listovima ili novo, sjajno izdanje. Jer, ljubav prema čitanju ne poznaje granice, a svako od nas u svojoj ličnoj biblioteci čuva poneku priču koja je promenila sve.

Umesto zaključka - čitalački izazov

Ako ste stigli dovde, verovatno već imate sledeću knjigu na pameti. Možda je to neki klasik koji ste odavno planirali, možda novitet sa sajma, a možda i delo koje ste pronašli u nečijoj preporuci. Šta god da je - čitanje je uvek dobra odluka. I ne zaboravite: beležite utiske, razmenjujte knjige, posećujte biblioteke i knjižare. Jer svaka pročitana stranica je korak bliže boljem razumevanju sebe i sveta oko nas.

Dozvolite knjigama da vam budu ogledalo, uteha i najbolji prijatelj. I neka vas pitanje „ko je vaš omiljeni pisac“ uvek podseća na lepotu otkrivanja.